na srpskom, по български, на шопсћи

Прикаска: Милена

9.4.14.

-прва награда за најбољу кратку причу 2009. год.

 ...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:
-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!
А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.
Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...
А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор, а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...
Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...

Милена
Тека си ми остаде само једно дете, мој Славиша. Море и за њег се, ка беше бебе, плаши да му неје нешто лоше. Ли се, мори, мину четирес д'на како се роди, а оно се поболе. Леле, кве сам муће видела. Четирес д'на сам лежала сас њег у болницу. Па га одведу оди мен у другото сопче па га сас некакве игле боду у грбину тува куде му је кичма. А детето пишти оди болови, пишти па извива. А мен се срцето ћине оди муку. Уф, ка се само сетим и с'га ми је мука и тужно ми под-груди. И д'н-д'н'с, тека ка сам сама, ја си чујем како ми децата пишту...
Па тека, тека, па се мину малко време, па ми Славишко порасте, па еј, би да појде у школу. А ја га гледам, па си оратим сама, само да му неје нешто, само да га не боли. И, а ми се оно пожали, тека, да га боли глава ил нешто друго, а ја претрним оди стра да неје нешто смртно.
Море, муће сам имала оди како си знајем за мен. Док бео девојчурљак, беомо си дома сирома до пртку. Гладна сам била сваћи д'н. Преко зиму, корће оди дрво смо варили, жељни за чорбу. Најела сам се моружњак за цел живот. Па једва чекамо сас брата ми да дојде пролет, да стигну младе покриве. Да напрајмо чорбу сас јајце. Испостили смо се па мани га, па ка ни некој даде парченце оди мрсночу, оно ни после стомак боли.
А ка отидо за Стевана, решимо, че почнемо да прајимо кућу. А паре нема. Па Стеван отиде на терен там по Босну, по Београд а ја турим две крошње на кобилку па ај на њиву. У једну крошњу дете а у другуту дуван за садење. И сретне ме Лепка из Горњу-малу:
-Милено, кам ти га детето?
-Те га у крошњу.
-Како, мори, у крошњу?
-Те, погле ако не верујеш.
А она подигне покривкуту оди крошњу па смеје:
-Леле, леле, луда жено, куде се па само сети?
-Па, оно куде чу га? – оратим ју ја.
Па по цел д'н на Баир. Савила сам се до-зем. Детето вржем у љуљћу за ореј па трчим до Нишаву да заватим воду сас канту. На сваћи струч'к  дуван мора да се сипне водица, да се прими. Па трчим до орејат да видим да ми детето неје с'лнчосало.
И тека сваћи д'н, јутрам, рано, па додек се не ст'вни, трчи у дуван, трчи у морузу. Оно једна ли је работа. Па исто јурење ка дојде време за брање, па низање. Јутрам рано брање а у пладне низање. Па се оди брање и низање прсти улепе, поцрнеју како катран. А дете си тражи његово, тражи једење, премену. Па куде голема работа, куде се требе слушаш.
Море, мани, мани...
Стефан
И тија дуван неје једина работа у-поље. Трчи у Будин-дел, трчи у Парасиње, па на Плужницу, иди у Сл'бачко Поље и Свође, трчи у Матавију, на Баир, па на Тупанар и у Бресје. Ли се требе окопа, опраши, загрне, оплеви, ли се требе градина расади, па да се навади, да се опрска и лозје и дуван и жито и градина. А градина, пуста остала, ч'к у Матавију, у Црвенско. У-свет далек. Ал' мора там, там има вода, има ваде за наваџување. Ма, имаомо си ми њивчетића за градине и поблизо, ал' немаомо си мотор за наваџување. Требе се вода доведе ч'к оди Нишаву. Па дојде лето, муж узне одмор за жетву. Па рано, у четри саата дидзање, па по цел д'н на њиву, на с'лнце. Дете у љуљћу па под ореј, а у руће срп, па трпај снопови, дизај крстине. Па требе свозење оди њиву а кој да га свози. Немамо си ни кола ни краве. Па моли једног, моли другог а никој нече џабе. Па јутре трчим по његовете њиве да се раздужим. Давам му сламу оди вршу. А у вршу се наг'лтам прашину позади вршалицуту, па мани. Оћоравејем оди осиље. И неје једна врша. Ли се требе зајмим, да ми врну ка мен требе да вршем.
Оди силну работу почнем да се питујем када че дојде зима да си душу одморим а оно очеш. Стигал дуван за пакување. А дуванат ж'лт како злато, убав, целу кућу замерисал. По цел д'н седим у собу покре картонсће кутије па листовити оди дуванат пакујем а у прву класу а у другу класу. А ка га предадем у Нишавску долину, они га туре у четврту класу. Вреве дека неје добар, испуцал, има рупе, буђав, грчкав. Па они га нече пале сас цели листови, мислим се, него че га мељу, че га роне у-ситно. И целуту годину, целуту мојту муку, мојти зној они туре у четврту класу. И који су па тој стручњаци за дуван ка понапред заједно идомо у школу. И они и ја имамо само си четворолетку оди школу. И с'га че ми они мојту зараду туре у четврту класу. Ветар ти дуван и класу.
И тека сваћи д'н, тека сваку годин. Море, пуста младос остаде у работу и трчање. Ка дојде ноч, ја успим детето па си легнем ал' нече с'н на очи. Руће се запалиле оди работу па гору. Мука у-нође оди одење по њиве, па се целу ноч обртам и превртам, слешчем како куче на с'лнце.  И т'м'н ме пред-зору спање превари, а оно вечемка стануло јутрам. Да се дидза па па на работу. Па ми тека додек лежим, дојде нешто у-главу, како на м'лечка деца, па ми дорим смешно кво све на човека мож да дојде у б'к'лицуту. Ли старити орате да се злато тражи и наоди само ујутру, ка с'лнце излази. Тагај се, вреве, злато познава по сијање у травуту, назем, у камање. Море, оштурело га дабига, ли се толка јутра дидза рано а само работу најдо и само муку видо. Сецање, работење, трчање, те текво си је моје злато...
О, леле, леле, мислим се, када че умрем да се малко одморим. Ал' па, погледам детето па се помислим кво че оно прај ка остане само сас башту си. А и баштаму је у десет године сироче остал. Па, ли га требе некој опере, да му даде једење, да га покрије ка спи да не одзебне, да му вреви душо мамина. Тој код мачаву нема, тој мачава не дава...
И те тека, ћутала сам, трпела сам, мучила сам се, па се мислим, еј на там, че даде Бог да буде по-л'ко, по-арно и на мен и на детето и на мужатога.
Па даде Бог, кућу напрајимо, па ми детето порасте па се ожени па ми даде унучетија. Једно мушко и једно девојче, изела ји баба. Марко и Теа. Моје Маринче и моја Тека, моја унучетија - дал им Бог здравље, нек су само жива и здрава. Па сво оној мучење, сва работа коју претури преко грбину, дојдоше ми некако по-л'ко ка се унучетијата почеше мотају покре мен. И лебат ми је по благ ка су она тува.
И с'га ка требе да си живујем и ка има за какво да живујем, суђеницете дојдоше по мен. Додек је требало да се на грбину дом носи, тагај нес'м имала време да мислим оди здравље. А с'га, ка се малко ослободи, целити мојти живот, сва онај мука, работа и сецање, с'га се претворише у болес. И чини ми се некако, додек бео поди работу, бео некако по здрава, ко да ми не беше ништа. А с'га – болес. Куде па тој? Е, па, нече ми Бог даде два добра одједнуш па мани. И Бог је криводеља, криво дели. На онија што имају, дава још. А на сирома, који си ништа немају, који су си жељни за све, узне и оној кво имају.

У крошњето, дом, остаде ми једна цела
и једна до половин, на игле, неисплетена.

Море, што ме, мајћо, неси родила поди срећну дзвезду па ме и на ђубре после врљај!
Него, кво чу - тека су ми онеј суђаје записале ка сам се родила Да нес'м у болницу, ја би у њиву умрела. Знајем да си мојти син њега окривљује за мојту мречку јел из село отиде да живује са жену и деца ч'к у Ниш. Па си он мисли да сам се разболела оди тугу и јадување за децата... Ама дете, немој си будалесто, никој ми неје крив. Сама сам си крива. Нес'м си разбирала. Нес'м се пазила.
А жал ме највише за децата, неје ме жал за мен. Моје си прошло, младити да имају. Жал ме што ми Бог не даде још некоју годин да припомогнем на мојти. Да јим исплетем још јед'н џемпер, још једне наглавће. У крошњето, дом, остаде ми једна цела и једна до половин, на игле, неисплетена. Останул ми у шерпу васуљ бези запршку, недоплевен расадник преди врата, остаде до половин испричана приказница на унучетијата...
Те толко ти оди живот - јурење, сецање, отимање, трчање, работење, влачење, мучење. А надокрајће че се свити свртимо у једну рупу. Земља ни је све давала па че си с'га земља и узне. А тува, ка стигнемо до крај, е тува нема чинови, нема м'лечћи и големи. И светсћи цар и селсћи свињар - исти ји црвје изеду.
Затој, деца, гледајте да си кроз живот минете без сећирацију, без карање у кућу, сас комшије да си живујете, да се помагате. Видите ли какво је време стануло – не знаје се кој че када и кој че по куга.


мојој мајци Милени (1941-2002), уместо епитафа

Славиша Ранђеловић

1 коментара:

Kornelija Sanka је рекао...

Eh sta ti je zivot....

Постави коментар

Podelite ovo:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
 

Slike i fotografije

O gradu